Zejtinlik

Udruženje srpskih ratnika pokrenulo je inicijativu,uskoro po završetku Prvog svetskog rata,da se posmrtni ostaci ratnika izginulih na Solunskom frontu,i sahranjenih u zoni borbenih dejstava ekshumiraju,prenesu i sahrane na Zejtinliku,prihvaćena je u svim zemljama tadašnjih saveznika Srbije.Grčka vlada saglasila se sa tom inicijativom i besplatno ustupila zemljište za izgradnju groblja.Sve savezničke vlade preuzele su obavezu da prikupe posmrtne ostatke svojih ratnika i urede svoj deo groblja.Tako su na Zejtinliku,pored srpskog vojničkog groblja,u njegovom susedstvu,uredjena groblja za izginule ratnike svih savezničkih zemalja čije su se vojske borile na Solunskom frontu,osim Grčke,koja je posmrtne ostatke svojih ratnika sahranila na drugom mestu.
Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku izgradjeno je kao jedinstven spomenički kompleks na oko 10.000 kv.metara površine.Sastoji se od Mauzoleja sa kriptom i pojedinačnih grobova na otvorenom prostoru oko Mauzoleja.
Srpsko vojničko groblje nalazi se na središnjem delu brežuljka Zejtinlik,koji je u vreme rata bio izvan Soluna.Usled naglog razvitka ovog lučkog grada na Egejskom moru,ceo kompleks savezničkih vojnih grobalja obuhvaćen je gradskim tkivom.Prvobitno je na tom prostoru,u vreme obrazovanja Solunskog fronta,organizovana i razmeštena pod šatorima i u barakama Centralna poljska bolnica srpske vojske.
Kada se pojavila ideja da se na Zejtinliku izgradi spomen groblje,Ministarstvo gradjevina Kraljevine SHS je 1926.godine raspisalo konkurs za izradu projekta.Usvojen je idejni projekat arhitekte Aleksandra Vasića.Pod stručnim rukovodstvom arhitekte Nikolaja Krasnova izgradjen je glavni projekat.Radovi su počeli 1933.godine i trajali su pune tri godine.
Sav gradjevinski materija za izgradnju Mauzoleja i groblja nabavljen je i obradjen u majdanima,u Jugoslaviji.
Po monumentalnosti i arhitektonsko-umetničkom radu Srpsko vojničko groblje predstavlja naš najoriginalniji i najlepši sakralni spomenik u inostranstvu.Mauzolej je gradjen u srpskovizantijskom,modernizovanom stilu .Na prednjoj strani fasade u mozaiku je uradjena ikona Svetog arhangela Mihaila,patrona ratnika,po motivu svečane ikone u manastiru Manasija.
Na srpskom vojničkom groblju u Solunu sahranjeno je ukupno 8.600 ratnika.
O Srpskom vojničkom groblju brine se naša država i pod njenom je zaštitom kao istorijski spomenik.

Tamo daleko

Srbija je bila okupirana i u crnim barjacima.Za to vreme,tamo daleko,medju maslinama i limunovima,na mediteranskom suncu,okruženi morem,naši vojnici su umirali.Tu, na pitomom Krfu i kamenitom Vidu sred smrti koja je kosila najlepše cvetove mladosti,preostalo je još toliko snage da se zapeva:”Tamo daleko,daleko od mora,tamo je selo moje,tamo je Srbija.”
Izvesno je da je baš tu nastala ova pesma.S tom pesmom su umirali bolesni ratnici.Oni koji su preživeli ostrvo smrti,dodavali su pesmi po koju reč.Oporavljajući se pod okriljem i pažnjom francuskih lekara,pevušili su:”Tamo daleko,gde cveta limun žut,tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.”
Samo su oni znali da je do tog puta,do limunova i narandzi,put vodio kroz sneg i albanske vrleti,kroz potere i zasede.Do onih koji su ostali kod kuća nije tada dopro apel Aristida Brijana,predsednika francuske vlade,koji je suočen sa tragičnom sudbinom srpskog naroda i njegove vojske,dramatično uzviknuo:”Gospodo ministri,ako ovu Golgotu preživi jedan jedini srpski vojnik,Francuska se mora smatrati obaveznom da mu pošalje svoju celokupnu flotu da bi ga spasla…”
Samo u albanskom gradu Fijeri u jednom danu umire 7000 srpskih regruta.Prisutni tvrde da nikada u istoriji čovecanstva nisu videli potresniji prizor.I pesme koje su se nešto kasnije radjale nosile su pečat teške sudbine.

KREĆE SE LADJA FRANCUSKA
More je plavo široko,
Široko,plavo duboko.
Nigde mu kraja videti,
Na mogu misli podneti…

Ladja se kreće francuska,
Sa pristaništa solunska.
Transport se kreće Srbadi,
Srbadi braća ranjeni.
Svaki se vojnik borio,
U rovu slavu slavio,
Srećan se Bogu molio,
Da bi se kući vratio.
Putujem tužan,zalostan,
Pomislih:Bože,nisam sam,
I moja braća putuju,
Da za mnom zajedno tuguju.

TAMO DALEKO

Tamo daleko,daleko od mora,
Tamo je selo moje,
Tamo je Srbija.

Tamo daleko,gde cveta beli krin,
Tamo su živote dali,
I otac i njegov sin…

Tamo daleko,
Gde cveta limun žut,
Tamo je srpskoj vojsci,
Jedini bio put.

Bitka za Kajmakčalan

Uspeh srpske vojske u bici kod Gorničeva izazvao je zabrinutost i trvenje izmedju nemačkih i bugarskih štabova.Svaljujući krivicu za poraz bugarskih trupa na bugarsko komandovanje,Nemci su iznudili zamenu armijskih štabova,tako što je štab nemacke 11.armije(general Vinkler) preuzeo komandu na bitoljskom frontu,a štab bugarske 1.armije(general Bujadzijev) u dolini Vardara.
Pošto su obe strane uočile veliki značaj masiva Kajmakčalana,od čijeg je držanja zavisila sudbina celog graničnog fronta na zapad od Bitolja,u nastavku savezničke ofanzive razvile su se ogorčene,izuzetno teške i krvave borbe na toj planini.Te borbe su trajale punih 19 dana.Na sam Kajmakčalan napadala je Drinska divizija,a levo od nje na Starkov grob,Dunavska divizija,ojačana 1.timočkom brigadom.Napredujući korak po korak uz vrletnu planinu,tokom trodnevnih žestokih okršaja,trupe Drinske divizije su u noćnom jurišu 18.septembra ovladale vrhom Kajmakčalana.Iste noći bugarske trupe su izvršile četiri protivnapada,ali su svaki put odbijene i to sa ogromnim gubicima .One su medjutim,dovukle nova pojačanja,čak sa fronta na Strumi,i noću 26.septembra preotele vrh Kajmakčalana.Četiri dana kasnije,30.septembra,Drinska divizija je,ojačana delom snaga Dunavske divizije i Dobrovoljačkim odredom,ponovo zauzela Kajmakčalan,a Dunavska divizija Starkov grob.Time je bugarski front na moćnoj planinskoj barijeri probijen,te su 1.i 2.armija preuzele gonjenje neprijatelja ka Crnoj reci.
Borbe na masivu Kajmakčalana bile su izuzetno teške,o čemu najrečitije govore gubici na obema stranama.Ukupni srpski gubici dostigli su ogroman broj od 4.643 vojnika i oficira izbačenih iz stroja.Samo je Drinska divizija izgubila 3804,od kojih je 747 poginulo.U tim borbama poginulo je 39 oficira,od kojih tri komandanta bataljona,a ranjeno 137 oficira,medju kojima i dva komandanta puka.O bugarskim gubicima,koji su svakako bili veći,postoje samo posredna svedočanstva.Bugarski general Nadev,pišući o borbama na Kajmakčalanu ističe da su bugarski vojnici,izloženi uraganskoj vatri srpske artiljerije,zapali u tešku psihičku krizu.“Oni su“piše Nadev,“počeli masovno da gube razum,postali su ravnodušni na smrt;nisu prepoznavali svoje komandante i drugove,čak su počeli nesvesno da beže natrag;do večeri na položajima je ostalo mnoštvo ubijenih i ranjenih“.
Osvajanje Kajmakčalana spada u značajnije ratne podvige srpske vojske.Vest o tom uspehu preporodjene srpske vojske,koja je tu ponovo stupila na zemljište svoje države,odjeknula je širom sveta gotovo kao i pobede kod Kumanova,na Ceru i Kolubari.